Текст у потпуности преузет са портала листа
"Политика"

Сваки град има просторе који живе у имагинацији, каже млади словеначки писац Алеш Штегер, аутор књиге „Берлин”

Берлин, град културе, досељеника и мултикултуралности, град пекара, усамљености и слободе, родни град Валтера Бењамина, јунак је нове књиге „Берлин” младог словеначког писца Алеша Штегера (1973), коју је код нас објавио „Архипелаг”, у преводу Ане Ристовић. Штегеров Берлин преломљен је кроз поетску визуру, у тексту се осећа живо духовно присуство Готфрида Бена, одјеци речи Брехта, Е.Т.А. Хофмана, Алфреда Деблина, Елзе Ласкер Шилер. „Вавилонска кула се срушила зато да ништа не бисмо научили и да би из рушевина и заборава могао израсти Берлин”, написао је Штегер у овој књизи која се може жанровски одредити као путопис, збирка прича и као есејистичко дело, иначе, настало током стипендије уметничког програма ДААД, 2005. и 2006. године.

Алеш Штегер био је недавно гост свог београдског издавача, а у разговору за „Политику” објашњава зашто му је толико важно ово српско издање књиге о Берлину.

– Ана Ристовић ми је 1996. године послала књигу Валтера Бењамина, која на врло интиман начин говори о његовом детињству у Берлину, на почетку 20. века. Та књига на интиман начин говори и о берлинским улицама, кућама и људима којих сада више нема. Али, чини се као да су сви они постојали само да би та Бењаминова књига била написана, а написана је тако да у потпуности може да се доживи оно време. То сам и ја, делимично, покушавао да постигнем у својој књизи: да се енергија и аура града осете у мом тексту, у описима улица и тргова Берлина – каже Штегер.

Чини се да, због поетске емоције или дубоких наслага трагичне историје, Берлин у Штегеровој књизи одише меланхолијом коју аутор објашњава начином на који се са стране може посматрати протестантска култура.

– Ако ми се нешто чинило тужним или меланхоличним, често сам помишљао да то има везе са мојим одрастањем у другој култури која, ипак, на другачији начин тумачи неке знакове. Немци то већ тако не осећају, сматра Алеш Штегер, примећујући да је најупечатљивији део историје Берлина, свакако, читав 20. век у којем је почела велика експанзија града.

– Али и кроз читаву своју историју осећало се да је Берлин град који је представљао имагинарну границу између Словена и Германа. Када нису могли да се сложе долазило је до ратова – додаје наш саговорник.

Да ли су исток и запад само стране једног града, сада после 20 година од пада Берлинског зида? На ово питање Штегер одговара заправо као житељ овог града.

– Берлина има пуно. Тамо сваки кварт егзистира као посебни Берлин, као град у граду. Ова, друга, подела између Запада и Истока још покушава да опстане јер је то питање и идентитета људи који тамо живе. Смешно је видети породице које су одрасле на Истоку, а на Запад се преселиле одмах након пада Зида, при том чувајући своје старе навике. И обрнуто, неке делове источног Берлина, који имају најлепшу архитектуру, насељавају људи из западног Берлина. Тамо се понашају као западњаци, тако да се разлике осећају. Ипак, Берлин је мултикултурални град. Ту живе досељеници са свих страна и због тога је ово либералан град.

На махове, Берлин је поринут у горку кривицу, а, по мишљењу Штегера, то су осећања генерација људи чији су очеви били кривци за Други светски рат.

– Немци су често позитивно лишени потребе да се историја редефинише. Дистанца је довољно велика да се виде и друге стране, противници режима, као и злочини који су учињени Немцима после рата. Али, то само допуњује мозаик који може да се види на улицама града, у неким обележјима. Не испушта се из вида оно што се десило. Теме ратне кривице преточене су у уметност, књижевност и филм у најпозитивнијем смислу – додаје Алеш Штегер.

Тешко да има нечега што би у литерарном смислу повезивало градове као књижевне јунаке; за Штегера је Берлин јединствен по својим великим становима готово зеновске естетике и минимализма. Београд је, каже, невероватно „порастао”, а неки његови делови, опет, доживели су и опадање. Затим, размишља о родној Љубљани:

– Сваки град има просторе који живе у имагинацији, или су ти простори затворени и творе имагинативно у самом граду. Ту се ствари радикално разликују. Словенци имају на кованици од 10 центи отиснуту једну зграду, Катедралу слободе. То је скица словеначког архитекте Плечника за словеначки парламент. Међутим, та зграда никада није била изграђена. Чудно је да се на новцу налази отисак зграде која је остала само у замисли, али то конструише другачији однос према реалности и просторима имагинације и могућности. Мислим да тако нешто у Берлину не би било могуће, тамо је важно оно што је видно препознатљиво, што може да се посети…

Марина Вулићевић
[објављено: 17/03/2009]