Србија треба да се усредсреди на област економске интеграције у ЕУ. Другим речима, на све оно што је потребно да се од домаће привреде направи права тржишна привреда
Одмрзнут је Прелазни трговински споразум, од средине следеће године можда ће почети ратификација ССП-а, а можда ћемо ускоро да поднесемо молбу да нас приме у ЕУ. На крилима неспорних успеха који се зову „бели шенген” и Привремени споразум, наши еврооптимисти ће желети да придобију још већу подршку јавности. И онда ће се у истраживањима јавног мњења поново постављати питање: „Уколико би се данас одржао референдум о приступању ЕУ, како бисте гласали?”.
Мислим да су далеко значајнији одговори на друго питање: „Шта је то што мислите да ће приступање ЕУ донети вашој земљи?”. То је, у ствари, питање: зашто сте ви за улазак? Према резултатима „Галуповог балканског монитора”, људи у Србији слободу путовања (кретања) стављају на прво место, чак 93 одсто. То показује колико нам је тешко пао кавез који смо добили. Надаље, то показује колико су депласирани коментари да људи у Србији немају пара да путују па је свеједно да ли то могу. Слобода путовања, очигледно значи људима у Србији много.
Друго је очекивање да ће улазак у ЕУ донети конкуренцију на домаћем тржишту, односно да ће домаћи предузетници бити изложени већој конкуренцији (75 одсто). Изгледа да је људима у Србији доста националних шампиона и кампања „купујте домаће”. Три четвртине испитаника би да конкуренција из ЕУ одува оне који не могу да је издрже.
Треће, за људе у Србији чланство у ЕУ значи „више привредног развоја” (шта ја могу, тако је гласио понуђени одговор) са 71 одсто. Дакле, после деценијских експеримената са различитим привредним системима изгледа да је људима у Србији постало јасно да је тржишна привреда (онаква каква постоји у земљама ЕУ) оно што доноси привредни развој и просперитет.
Како стојимо у погледу ова три циља? Први је већ у великој мери постигнут безвизним режимом, једино што треба водити рачуна о стриктном придржавању свих преузетих обавеза. Друга два у вези су са економском интеграцијом у ЕУ и озбиљном привредном реформом код куће. Ниједан од њих није везан за чланство као такво. Свакако да чланство представља моћни подстицај за те реформе, али оне могу да се спроводе и не чекајући преговоре о чланству. За то је потребно политичко умеће да се бирачком телу болне мере представе као нешто што се чини да би се дошло до „више привредног развоја”. Видим да је почело са објашњавањем да нас чекају „зној и сузе”, што је добар знак. Једино што треба урадити пар ствари које ће тим речима дати веродостојност.
Шта нас чека на путу до чланства (уколико до њега уопште и дође)? Хапшење нећу да помињем – ваљда нема потребе. Чека нас финални статус Косова и Метохије. Управо тако, користим формулацију која је била у оптицају пре три године, када је покренута последња фаза преговора. Шта је то финални статус? Не знам одговор у погледу садржаја, али то је свакако статус на који ће Србија да пристане. Колико ће трајати док се до тога дође? Видећемо! Уколико се реализује стратегија Министарства спољних послова (поново преговори), то може да потраје годинама, можда и деценијама. И у свему томе ће се играти различите „принципијелне” европске политике, али мало је вероватно да се чланство може очекивати без решеног финалног статуса Косова и Метохије.
Отвара се и други проблем: Босна и Херцеговина, односно Република Српска. Није проблем у политици или реторици Милорада Додика, проблем је у инхерентној нестабилности те „државне творевине” и непостојању свежег размишљања међународне заједнице. А неко из европског дела те заједнице може да се запита у којој мери и на који начин Србија може и треба да утиче на босанске Србе, на Додика, или ко ће већ бити на том месту, па да се и све то веже за наше чланство.
Такође, и можда најважније. Умор од проширења није прошао ступањем на снагу Лисабонског споразума. Избор највиших званичника ЕУ, „харизматична” личност новог председника и „богато дипломатско искуство” нове министарке спољних послова показују да они који су их поставили не желе да се било шта промени већ да у свим кључним питањима и даље одлучују земље чланице, нарочито оне велике, које су уморне од проширења. А нема назнака да тај умор пролази.
Сходно свему томе, Србија треба да се усредсреди на област економске интеграције у ЕУ. Другим речима, на све оно што је потребно да се од домаће привреде направи права тржишна привреда, како би се уживале благодети конкуренције, како би се привукли инвеститори и како би било „више привредног развоја”. Јооој, колико ту има посла!
председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ
Борис Беговић
[објављено: 09/12/2009] |
