Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ДАНАС"

Могу само да замислим на каквој се муци нашао наш министар енергетике Петар Шкундрић када је у протекли понедељак око подне био обавештен да је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, након предавања на Универзитету у Новом Саду, Радио-телевизији Војводине изјавио да је Србија заинтересована за атомску енергетику и да су о томе већ вођени разговори на веома високом нивоу, а да је одлука о томе на Србији.

Мука је вероватно била веома велика чим је истог дана, по подне, Министарство енергетике Владе Србије, преко свог портпарола, било принуђено да промптно демантује тако угледног и моћног амбасадора какав је Конузин и да саопшти да у Србији и даље важи ембарго на изградњу нуклеарних електрана, те да Србија није планирала и не планира да их гради. Касније ће Конузин додати да Србија треба да размисли има ли потребе да се закон о ембаргу на нуклеарке промени, а министар Шкундрић ће у Скупштини поновити да ембарго важи до 2015. године и да нашом Стратегијом развоја до те године није предвиђена изградња нуклеарних централа.

Они који боље познају контекст Конузинове изјаве, овим саопштењем вероватно неће бити разуверени у утиску да је амбасадор Русије ипак рекао нешто од далекосежног значаја - да ли спонтано „преурањено“ (што у његовом случају не би било необично) или намерно „преурањено“, као почетак некаквог јавног притиска на Београд - то је сада заправо право питање? Наравно, кључно би било знати на ком „високом нивоу“ је дата руска понуда за нуклеарку у Србији. Да ли у разговорима Тадић-Медеведев у Београду, или су ту понуду добили Коштуница и Николић од Путина приликом недавног конгреса Јединствене Русије у Москви, или је, што је ипак недовољно „високо“, атомску енергетику Ивици Дачићу набацио његов копредседник у међудржавном комитету са руске стране Сергеј Шојгу?

Зашто је Конузин уопште потегао причу о „атомској енергетици“ баш у Новом Саду, баш на дан укидања виза за ЕУ и зашто се она некако чини логичном као понуда која је (засад) наврат-нанос морала бити одбачена? Зато што Руси имају проблем са пласманом својих нуклеарки у Европи. Ево, недавно је, иначе бучно најављена и „потписана“, изградња нове атомске електране у Бугарској (наводно вредне око пет милијарди долара) заправо пропала, јер се из посла повукла чувена немачка компанија РWЕ, која је целом пројекту давала финансијски кредибилитет (а заузврат јој је обећано пола производње струје из те електране, која самој Бугарској, заправо, и не треба). Према последњим вестима пројекат би могла да спасе стара америчка мегакомпанија Вестингхаус, али то је мало вероватно. Руси су, иначе, већ изгубили и трку са Канађанима и Американцима за реконструкције атомских електрана у Словачкој и Мађарској. У ствари, руска нуклерана енергетска технологија у Европи не може да се ослободи катастрофалног чернобиљског наслеђа, па су њени политички менаџери можда намислили да ће такво наслеђе најлакше прогутати Русији пријатељски наклоњена Србија, са овим или (можда још боље) неким другим, будућим руководством.

Поред министра Шкундрића, морам признати, и ја сам се тргао када сам чуо прве вести о руској атомској понуди. У први мах сам помислио да се у Новом Саду управо ствара некаква нова „непринципијелна коалиција“ између Русије и војвођанских сепаратиста или да то тако може бити схваћено. Наиме, ето, у дану када су тек усвајани Статут и Закон о надлежностима Војводине и када је председник Тадић био у Бриселу, да први узме вест о укидању виза грађанима Србије за путовања по Европској унији - можда је некакав тајни војвођански сецесионистички штаб пожурио да са Конузином договори изградњу нукеларке код Карађорђева (тачније код Плавне, како је то пре пола века планирано), да би Војводина постала „енергетски самодовољна“, то јест како не би зависила од струје из Србије!?

Помислио сам чак - а шта ако сада то питање зграби чувена аналитичка двојка Вукадиновић-Антонић, па упути писмо двојцу Путин-Медведев, као симетрични „морални чин“, са упозорењем и објашњењем да не знају да једном „ченобиљком“ иду наруку војвођанским индепендистима, којима је крајњи циљ да одсеку војвођанску енергетику од српске, загаде Дунав и униште народ у Београду и ниже. Због тога сам журно погледао у Закон о утврђивању надлежности АП Војводине, 19. поглавље, које је патетично насловљено као „ Рударство и енергетика“ (чланови 67, 68. и 69), да видим шта у тој ствари, аутономно, сутра може предузети Влада Војводине.

Одмах ми је лакнуло, јер Војводина у енергетској области практично нема никакве друге надлежности - до да „предлаже програм развоја енергетике на својој територији, који ће чинити саставни део програма остваривања Стратегије развоја енергетике Републике Србије“ (а коју усваја републички парламент). И други „енергетски чланови“ Закона говоре о „предлагању“ одређених решења или „праћењу реализације“.

Једина реална и аутономна надлежност у рударству и енергетици коју је сада Војводина повратила је да „организује полагање стручног испита за проверу стручне оспособљености ради обављања послова на одржавању објеката за транспорт и дистрибуцију гаса, као и послова руковалаца у тим објектима“. Можда је ова, доиста аутономна, надлежност натерала чувене београдске аналитичаре да се у војвођанском случају огорчено обрате председнику Тадићу отвореним писмом, крајем прошле седмице, а можда је и цела халабука око Војводине у некој вези са руском понудом за градњу атомске електране на Дунаву. Радикални теоретичари завере тек ту могу да се размахну.