Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Светислав Басара

Вечно враћање истог! Сердар Војислав Коштуница је благоизволео да главни одбор своје приватне странке измести у Нови Сад - и у томе има нека потуљена порука - не би ли отуда пустио „далекосежне“ и „државотворне“ поруке. Па, шта каже др Војислав? Вели да је стање у Србији погоршано због „неспособне, несамосталне и неодговорне власти која је изгубила сваку оријентацију и нашла се на странпутици“. Мало се шта може приговорити оваквој оцени. Осим што то знају и кишне глисте. Тачно је. Не ваља ништа. Не иде ништа. Све пропада. Факат. Нема нам, међутим, спаса - инсинуира професор - уколико не послушамо њега, др Војислава. Има он визију. Има решење. Спас је у његовим рукама.

„Неопходно нам је“, глагољи Војислав, „ново национално окупљање.“ Касније ћемо рационално о националном окупљању, хајде за сада да следимо Коштуничину визију. Легендарна лажна скромност доктора Војислава заправо хоће да каже да би требало да се окупимо око њега и његовог сервиса, ДСС-а. Добро. Хајде да се окупимо. Леп призор. Шест, седам, осам милиона - колико нас већ има - долазимо на сабор. Шлогиране бабе на носилима, ратни инвалиди, инвалиди рада, инвалиди опште праксе - типично српски, сјајан призор за доктора и његову камарилиу. „Ето шта вам је направио НАТО“, мисли др Војислав. „Али тако вам и треба кад ме нисте слушали. Има овде онде несрба и акрепа који тврде да вас је обогаљила, осиромашила и урнисала корумпирана и пљашкашка држава, мати наша Сербије, али таквима ћемо стати на пут. Демократским путем. Институционално. Праведно.“

Елем, уобичајени сценарио: горе амбасаде, докторов подмладак тера старце и старице да скачу како би доказали да су Срби и српскога рода: ломи се Мекдоналдс, пуцају излози - народ излива гнев. А доктор, доктор излази на бину, вади из џепа лист хартије, ставља пословичне наочаре и громогласно чита: „Живела Србија.“

„Живела!“ Одјекује из милиона патриотских грла. Доктор вади из џепа (или му додају) нови лист хартије. Па сонорно чита: „Неспособна и непоговорна власт је изгубила сваку оријентацију и нашла се на странпутици. Неопходно нам је ново национално окупљање.“ Слободан Антонић, приљежан каквим га је Бог дао, чучи испод бине и записује за сутрашњу колумну (враћа се у Политику): „Коштуница је надахнуто рекао да нам је потребно ново национално окупљање.“ Нешто опрезнији и образованији Ђорђе Вукадиновић прекосутра објављује софистикованију верзију: „Потребно нам је ново национално окупљање рекао је др Војислав Коштуница, узимајући у обзир националне интересе, лажну државу Косово и компликовану међународну ситуацију у Авганистану у коме гину наши војници који још нису приступили НАТО пакту, али је питање дана када ће приступити и улудо погинути, а за то време ће моји познаници који у кућама држе америчку заставу ликовати и локаторима наводити дум дум метке на прса наших дичних војника, одреда мрзитеља НАТО пакта.“

Не лези враже. Праведно гневни Добрица Ћосић, помало киван на Војислава - и он деценијама, још пре њега, понавља да нам је неопходно „ново национално окупљање“, даје километарске интервјуе свим национално свесним и државотворним новинама у којима, сав онако забринут, говори да он стално говори да нам је једини спас у „новом националном окупљању“ , али да га нико не слуша и да смо зато жртве међународне завере. Ето, он се труди, греши, стрепи, нада се, џаба посао. Нико га не слуша.

И тако, ново национално окупљање потраје неколико година. Све црње и горе. Поново се врати на власт „неспособна и несамостална власт која се нашла на странпутици“, па доктор Војислав поново сазива главни одбор и поручује национу да нам је неопходно „ново национално окупљање“. Опет Антонић. Опет Вукадиновић. Опет Ћосић. Сви сагласни: треба нам ново национално окупљање.

Па опет неколико година. Па опет главни одбор. И опет позив на национално окупљање.

Сад, шалу на страну.
Криза која потреса свет, а Србију ионако склону кризама баца на колена, првенствено је криза смисла. Колапс економије и финансија само је последица неолибералног концепта неконтролисаног стицања и трошења; својеврсног претварања света у супермаркет. Концепта који је, уосталом, у Србији нашао веома плодно тле и у много чему надмашио обрасце увезене са Запада. Најпогубнија последица таквог стања јесте атомизација друштва, слабљење социјалних веза и потпуна пропаст заједнице коју повезује одређени систем вредности. Доктор Коштуница са својом екипом сматра да су „Србин“ и „Србија“ вредности по себи, али ја понављам оно што сам написао прошле недеље: све то има смисла искључиво у односу на неки систем универзалних вредности. Оно посебно, национално, напредује само унутар општег. Просто речено: унутар разумно уређене државе у којој су самовоље и похлепе ограничене у корист добробити свих. У таквој једној држави бесмислени су позиви на „ново национално окупљање“ из простог разлога што су сви на окупу, што су сви повезани истоветним језиком, културом и интересима. Бити За или Против НАТО-а никога и ништа не повезује и не окупља. Бити За или Против НАТО-а, коначно, није национално већ државно питање, питање стратегије националне одбране. Ако је већа корист од приступања - приступити. Ако је већа штета - не приступити. Енд оф сторy. Ирационална заумна и инаџијска политика доктора Коштунице, хвала Богу прилично маргинализована, у стању је једино да додатно психотизује ионако психотизовану јавност која узрок свих проблема види у Америци, Сингапуру, Сејшелским острвима, сасвим свеједно, само не у некомпетенцији и корумпираности политичких елита које пустоше државу. Процес опустошења је поприлично поодмакао, па се инстинктивно тражи алтернатива. Из надахнуто бесмисленог говора Војислава Коштунице видимо да је то овога пута племенска заједница у којој би он био и шаман и поглавица.

Ваљда му се то неће дозволити још једном.