Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Зоран Пановић
Ето, чак је и Црвену звезду тамо негде 1982/83. водио некакав тренерски тријумвират (Остојић, Ђорић, Шекуларац). Далеко од тога да су то били баш много тешки дани за Звезду. Једноставно, био је то кратак прелазни период између два тренера - Станковића и Зеца, период смене генерација, али то су и сезоне кад је Партизан био суверен - с генерацијом Манцеа, Варге, Ђелмаша, Ројевића...

Тада Звезда није била ни близу данашње агоније. Ако правимо паралелу између фудбала и политике, сигурно је у тадашњим фудбалским релацијама Звезда била јача у односу на конкуренте него српска опозиција данас у односу на Тадићеву власт. И није то уопште бесмислена аналогија, јер је лидер напредњака Томислав Николић за пројектовани „прелазни период“, као могуће решење предложио управо неку врсту тријумвирата који би водио Србију. У тријумвирату би, логично, били Тадић, Николић и Коштуница. У страначкој конфигурацији то би се пресликало на концентрациону владу која би водила државу до следећих парламентарних избора. Према том Николићевом предлогу, у таквој влади не би било места за Динкића. Пошто напредњаци нису злопамтила, како каже њихов лидер, у таквој влади би било места за Дачића и СПС.

Бар је историја више пута показала да нема баш толико срећног тријумвирата, и да ту на крају неко амбициознији и вештији мора да преузме иницијативу; са већим или мањим последицама за остала два сапутника. Чак и ако намере нису перфидне, рационализација технологије владања, интереси бирократије, спонтаност и структурални односи у ономе чиме се влада, по својој логици намећу нечије лидерство. Можда смо тада били много мали па се баш не сећамо најбоље, али нам се чини да је у оном Звездином тријумвирату главни ипак био Остојић. Шеки се, додуше, највише шетао до аут-линије, Ђора је имао своје амбиције, сва тројица су углавном седела на клупи заједно. И све је то помало било преседански симпатично. Нити би се Звезда касније опоравила да нису стигла појачања типа Мркеле и Елзнера. Тек се појачања таквог калибра данас не назиру у Звезди. За то једноставано требају паре које средином осамдесетих нису биле велики проблем. Као ни власнички односи.

Ако фудбал не памти тренерске тријумвирате, политика их памти довољно. И то врло филигрански пројектованих. Чак је и Совјетским Савезом, дакле у режиму личне власти, у једном периоду владао необичан тријумвират - Брежњев, Косигин, Суслов, да би се временом Брежњев ипак издигао изнад формалног вођства првог секретара. Релативно дуго је опстајао и „млади и лепи“ црногорски тријумвират Момир, Мило и Свето. Епилоге знамо. Да баш не претерамо, али у једном тренутку позних осамдесетих се, упркос енормној популарности, чинило да је и Слободан Милошевић у неком тријумвиратском аранжману - са Борисавом Јовићем и Богданом Трифуновићем. Милошевић јесте био неоспорни лидер, мада је тада било утисака да су Јовић и Трифуновић више партнери него пуке марионете, те да се у кадровској комбинаторици вуку прагматичне рокаде у распону од Социјалистичког савеза радног народа до Федерације.

На шта би личио предложени, и очас посла одбачени, тријумвират Тадића, Николића и Коштунице? У политичком смислу на утопију. Сам чин његовог прављења значио би да је Николић већ постао први међу једнакима, упркос томе што би Тадић и даље био председник државе. Иницијатива би прешла у руке напредњака. Николић је предложио нешто у шта ни он сам не верује, а тек не верују његови потенцијални партнери. У такве тријумвиратске небулозе тешко да верују и политички лаици, камоли искусни политичари. Али, и такав „несебични“ предлог је нека врста иницијативе. Па је отуда сасвим логично (пројектовано) да се Николић не каје, јер није било разумевања у ДС-у и ДСС-у. Потом је уследио далеко разумнији (искренији) предлог - народњаци очекују од осталих опозиционих партија да прихвате Николића као лидера опозиције. То што има разума, не значи да је предлог лишен утопизма. Јер, Коштуница (мада куртоазно прихвата до укочености испружену Николићеву руку), сигурно не сматра да је у односу према напредњацима, ДСС у истој позицији у којој је био 1992. према СПО-у у време прављења ДЕПОС-а. Отуда се и ДСС одлучио на неку врсту иницијативе. Дежурну тему фамозне концентрационе владе, већ је први паметно изгустирао Николић (не кошта ништа, а увук звучи филантропски), тако да је ДСС морао да смисли нешто инспиративније од рутинског и у оваквој констелацији све бесмисленијег захтева за расписивање ванредних избора. Инспирација и машта и нису биле неке, али је из фундуса страначке хеви идеологије изнедрен предлог да се организује референдум о чланству Србије у НАТО-у. Да је Србија, обрнутим редом од Хрватске, већ чланица ЕУ, па нам неко понуди још и чланство у НАТО-у, па се ми као замислимо, онда би то можда и имало неког смисла. Овако, то би значило да грађани на бирачким местима добију два листића, па би ваљда они који су против НАТО-а (а ту има и анархиста), по инерцији заокружили и народњачку листу. Или фронтовску листу националне опозиције с Коштуницом на челу. Ни у ДСС-у нису баш толики утописти, па да поверују да ће оваква иницијатива бити „обједињавајућа“, али бар доприноси даљој, намерно досољаваној конфузији у условној опозицији чија се гибања, иза досадне обједињавајуће и тобоже конструктивне фразеологије, своде на главни проблем - ко ће бити лидер? И ту су маркетиншки маневри легитимни, али су ван њих идеје замајавачке јер свака „техничка“ коалиција и сваки „минимун заједничких интереса“, пред собом имају следећи кључни проблем: Да се избори и распишу, а ови и уједине (пре или после гласања), опозиција би позивала своје симпатизере да гласају за нешто што ће се сутра сигурно брзо распасти и самим тим и не може бити никаква озбиљна алтернатива власти. Онда би се сви, опет, вратили у бубањ. Па би, можда, сутра Тома опростио и Динкићу, а не само Дачићу. Нова хетерогена опозиција би после ког месеца опет тражила „минимум заједничких интереса“, и тако јово наново. А, бар смо се тих народних фронтова већ нагледали.

И Тадић зна да у садашњој формалној опозицији има бољих савезника него у својој коалицији (чак и у партији), као што и делови опозиције (СНС и ЛДП свакако), виде да у власти има погледа пуних чежње, сигурно еротичнијих од мучног техничко-фронтовског мрцварења. Ако тражимо „нови квалитет“, за сада га можемо наћи само у „више колона“ и (пост)изборним комбинованим коалицијама садашње власти и садашње опозиције. Синтеза ДС и СНС (плус СПС), или можда заборављени нечији стари предлог коалиције Динкића, Чеде и Чанка, већ су освежење. Ту чак ни тријумвирати не изгледају толико франкенштајновски.